Kraljevstvo

Svi mi lažemo“, rekla je. „Čak i kad mislimo da govorimo istinu. Ono što nazivamo istinom samo je laž koja nam najviše odgovara. A naša sposobnost da poverujemo u neophodne laži bezgranična je.“

Znaš li koliki je to strah kad ti preti neko ko zna tačno u koji živac treba da ubode?“
„Znam ponešto o tome“, reče Karl pogledavši me iskosa.
„Takav strah ti, što bi se reklo, izjeda dušu.“
„Da“, tiho će Karl.
„A šta se onda desi?“
„Na kraju više nemaš snage da se plašiš.“
„Tako je“, rekoh. „Jebe ti se, radije ćeš umreti. Upropastiti sebe ili drugog. Spaliti, ubiti. Bilo šta, samo da više ne moraš da se plašiš. Eto, to znači proći kroza zid.“

I ta zaljubljenost bi isparila kao duga koja nestane kad izbiješ na vrh planine. I to ne zato što je zaljubljenost bila plod mašte, nego zato što dugu vidiš samo pod određenim uglom, spolja i izdaleka, nipošto izbliza. A sve i da je ona i dalje tu kad izbiješ na vrh planine, nećeš tamo naći kovčeg s blagom, već samo tragediju i uništene živote

Ne, to nije nešto što bi čovek mogao želeti – stoga, da sam znao koji sam niz događaja pokrenuo, verovatno bih postupio drugačije. Ali nisam, pa i ne mogu tvrditi da bih uradio bilo šta drugačije da se opet nađem u tom trenutku i raspolažem samo istim onim saznanjima

Nisam se osvrtao. Samo bih precrtao taj dan i čekao novi.

Nisam ni slutio da nosi u sebi toliko lepih misli, ali tako to biva: misliš da poznaješ nekog kao svoj džep, a onda on pokaže neke tebi dotad nepoznate strane. Jer i tvoj džep je samo tama po kojoj pipaš, pa ponekad u porubu napipaš paricu, loz ili tabletu protiv bolova.

Nikad nismo to pominjali, kao da smo obojica shvatali da smo te događaje mogli umotati u dovoljno slojeva ćutanja i vremena da jednog dana od njih ostane samo odjek, poput flešbeka na stari košmar za koji u magnovenju pomisliš da se stvarno desio, pre nego što se setiš da je samo san, a puls ti se vrati u normalu.

Seo sam za volan, ubacio novu vozačku dozvolu u pregradu, okrenuo ključ u motoru, a kada sam izašao na magistralu i prošao pored table na kojoj piše US, sinulo mi je da se put nastavlja. I nastavlja. Da je pred crvenom haubom čitav jedan novi svet.

Kad sam bio mali, nikad mi nije išlo u glavu zašto Crvenkapa mora da postavi prerušenom vuku i ono poslednje pitanje – zašto su mu tako velika usta – kada je već slutila da on nije baka, već vuk. Zar nije znala da će vuk, kad shvati da je razotkriven, skočiti na nju da je pojede? Ta bajka me je naučila da ne postavljam dalja pitanja posle „zašto su ti tako velike uši?“. Posle toga, kaži da ideš po još drva i beži odatle glavom bez obzira. Ali ja sad nisam pobegao. I poput glupave Crvenkape, pitao sam: „Šta ti to znači?“

Možda joj je bilo kao i meni: nekih događaja – sitne krađe, tričavog odbijanja – nikad se ne možeš otresti. Žive u tvom telu kao urasli meci koji te ne mogu ugroziti, ali te bole na promenu vremena, a u nekim noćima se neočekivano pomere. Možeš imati i sto godina, pa opet osetiš da ti obrazi crvene od stida