Akademska knjiga

Iako sam dolazio iz imućne porodice, iz svoje kuće sam poneo jasnu svest o tome šta je to siromaštvo. To da obrazovanje mora da bude pristupačno i najsiromašnijima kod mene se podrazumevalo, ali je bogata dečurlija na univerzitetu tek otkrila takvo gledište na stvari, te iako u životu verovatno nisu videli uživo ni jednog jedinog radnika i uprkos tome što oni sami nisu imali ni najmanji komadić žuljevite kože na svojim somotski nežnim dlanovima, tačno su znali šta radnici žele.

Mislim da je čak i to iskustvo u kasnijim godinama doprinelo da razvijem pristup kakav sam imao kada je humanitarna pomoć u pitanju. Nikada se ne smete pretvarati da znate šta je dobro za druge. Morate te druge da slušate, da im pružite šansu i podržite ih ako to žele. Ali očinski popovati, to ne. Ja ne verujem da je ikada postojao narod ili neka grupa ljudi kojoj je od toga bilo bolje.

Čuvenu izjavu o demokratiji moguće je parafrazirati i kada je kapitalizam u pitanju: to je najgori sistem koji je moguće zamisliti ali je i dalje manje loš od svega drugog što je isprobano.

Jednostavno rečeno, posao se svodio na to da novac bogatih privrednika ne polažem na račun za štednju, nego da ga investiram u deonice s ciljem da se novac umnožava poput nekog parazita koji se hrani svojom sopstvenom vrstom. Jedan prihvaćeni oblik kanibalizma.

Pa nije ti država, otadžbina kako ti je ovi gore zovu, onaj ugojeni general. Nije ni pop, ni žandar, ni kralj. Otadžbina ti je narod. Ti si, Milosave, otadžbina. Ti si država. I oni tebi treba da služe, ne ti njima.

A ti se narode, da prostiš na izrazu, jebi kad si glup. Za bolje nisi. I trpi, bolje ni ne zaslužuješ.

Tokom saobraćajnog špica grad otkriva pravi duh zajednice: svako besni sam za sebe, jedni psuju druge, put do kuće je uvek tužniji od puta do posla, iznad glava radnika koji se vraćaju domu podrhtava vazduh, zagrejan razdraženošću.

Sve te noge svih tih izbeglica su ono što održava planetu u neprekidnoj rotaciji.

Bila je najnormalnija stvar na svetu to što je grofova posluga bila i nama na raspolaganju, te je predano čistila i kod nas, a dve služavke su tri puta dnevno dolazile i donosile nam hranu. Ukus sendviča koje sam jeo tokom dana mi je prijao, ali večere – servirane strogo u šest sati – za mene su predstavljale užas. Kao klinja od tri godine, tek što sam se bio navikao na mađarsku kuhinju. Stoga sam odbijao da jedem vodnjikave holandske pomije, čak i uprkos tome što su bile servirane u tako plemićkom okruženju. Nezačinjeni krompiri i meko kuvano povrće preliveno skromnom količinom moče od nejestivo tvrdog pečenja. Sve je bilo toliko odvratno, kao gazirano piće iz kojeg su izvetrili mehurići. Jednostavno nisam mogao da proteram ništa od toga kroz grlo, ali moji roditelji, koji su inače bili veoma popustljivi, ostajali su gluvi na moje pritužbe. Preko svega toga, čim bih otpočeo sa kuknjavom, dobio bih ćušku iza uveta. Ili bih morao da idem u krevet gladan. (Da, i u okviru naše male tročlane porodice glad je korišćena kao sredstvo za ostvarivanje političkog pritiska – tehnika na koju ću često nailaziti znatno kasnije u životu.)

Ne, razmetanje dobrim sposobnostima mozga nije bilo cenjeno u društvu horizontalne jednakosti koja se u Holandiji slavila izrekama u kojima su svi bili upozoravani na visoko drveće i na nešto u vezi s prizemljem.

Za „radoholičare“ kakvi su bili moji roditelji, izraz „godišnji odmor“ nije imao nikakvo značenje: zašto bi se uzimao „odmor“ od nečega što najviše volite da radite? Godišnji odmor je u najboljem slučaju značio – školski raspust. Praktična zgoda zahvaljujući kojoj su mogli da vode i mene, nekada odvojeno, a nekada bismo išli svi zajedno.