Sara Hejvud

Tetka Silvija se tobož zamišljeno namrštila, koliko je to moguće kad ti je čelo oduzeto od botoksa.

fobije od života u predgrađu, od njegove primamljive izolovanosti i neverovatne opsednutosti običnošću

Rešila sam da pošaljem imejl odgovornima za podzemnu železnicu i kažem im šta mislim o njihovom saobraćajnom sistemu

zakukala da je gladna. Objasnila sam joj da je sama kriva za to jer nije htela da pojede pahuljice. Ja sam pojela sve i još sam bila

raspored za pripremu i ispijanje napitaka čija se naučna valjanost ne može osporiti

prosidbi i da ću mu sutra dati svoj odgovor. Cele te večeri sastavljala sam spisak za i protiv

mi je da zamislim išta od toga. Moja majka je svaki moj uspeh dočekivala

odobravanjem, a neuspeh jednako blagim nezainteresovanim razočaranjem. Jasno je bilo da mi želi sve najbolje, ali je isto to želela i dečaku što raznosi novine i devojčici što pomaže u bakalnici. S druge strane, zbog svakog Edvardovog sitnog uspeha beskrajno se radovala i bogzna kako ga proslavljala, a zbog njegovih neuspeha (redovnih i predvidljivih) silno se sekirala i saosećala s njim

nikad ne može da me skrha. Pošto ni od koga ne zavisim ni emocionalno i finansijski, niko ne može ni da me povredi

Feminizam je uspostaviti ravnopravnost kod kuće, na poslu, u javnom životu. Priznati da smo svi mi – i žene i muškarci – ponekad jaki, a ponekad slabi; nekad smo hladne glave, a nekad padnemo u vatru; nekad smo u pravu, a nekad grešimo. Potiskivanje osećanja i skrivanje slabosti nemaju nikakve veze sa feminizmom. To je nešto sasvim drugo