Luiza Mej Olkot

Pa i jesam srećna i neću gunđati; ali izgleda mi da što više čovek ima, to više želi, zar ne?

S vremena na vreme, u ovom nezanimljivom svetu, zaista se desi ponešto što liči na neku čudesnu priču, a to je i te kakva uteha.

puna srca su se prelila, spirajući gorčinu prošlosti i ostavljajući samo slatkoću sadašnjosti

nada može utešiti ljubav, a vera omogućiti mirenje sa sudbinom.

ljubav je jedino što možemo poneti sa sobom kad pođemo odavde, a to neizmerno olakšava kraj.“

bio joj pratilac, netaknutoj, kroz iskušenja koja bi satrla svaku smrtnu ženu

Ti si kao košuljica kestena, spolja bodljikava, ali unutra svileno-meka, sa slatkim jezgrom, samo li čovek uspe da dođe do njega.

Ja se nadam da će sa svakom godinom biti sve više pšenice i sve manje kukolja“,

Volela bih da nemam srce, previše boli“,

„Mislim da odrasta, pa tako počinje da sanja snove i gaji nade, oseća strahove i nemire, a ne zna zašto, niti ume da ih objasni.