Miroslav Antić

XI
Још као неразумно дете, кад сте цртали шуме

окренуте наглавце, били сте сигурно са оне стране,

урастали сте нетремице у унутрашњост биља,

и све вам је изгледало природно и разумљиво.

Кад вам је било свеједно шта је лево, шта десно,

нисте знали за сличност и нисте знали за разлике.

Онда су вас научили да има видљивог и невидљивог.

Обухваћеног и необухватљивог. Вашег и сасвим страног.

Научили су вас да има и да нема.

Шта сте добили знањем које одузима тако много?

Никад није време живота.

Увек је невреме.

Све сам ја покушао, и, да се не лажемо, ветре,

свитац је најспорији начин да се буде светлост.

XVI
Ако вам много пута кажем да вас волим,

је ли то више љубави, или је иста, једна једина?

Ако свакога јутра поново откријете да сте живи,

је ли то више живота, или је овај, један једини?

Може ли да се роди пет милиона нечега,

а да пре тога не умре исто толико истоветног?

Ту уметност претакања из једне врсте нечега

у другу врсту нечега зовемо наше сад и овде.

Зар вам је важније да преживите ма и некако,

него да докучите штa је живот?

Доживљај овог света код вас је, нажалост, само

доживљај ваше врсте света.

Ништа не може бити толико ново и неочекивано

да не би одмах било и препознато.

И ништa не може бити толико древно и преживело

да се не може поново назвати открићем.

6. Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању

да издржиш самоћу.

XLVII
Десети аманет птици:

Покрећите се кроз разум без саплитања. Глатко.

Без намере. Напрезања. Оптерећења. И присиле.

Не предвиђајте унапред дубину ниједног замаха.

Мисле ли да сте укопани – укопана је њихова мисао,

јер није у стању да вас прати.

И плачите и смејте се због исте ствари. У исти мах.

У исти мах се и враћајте и одлазите тамо и овамо.

Истодобно заборављајте и памтите.

Летење је онај тренутак кад, напокон,

схватите да вас свако може заменити у свему

осим у сопственој смрти, и у сопственој бесмртности.

I
Усуђујем се да помислим овако:

у почетку је морао бити неки крај.

А да би постојао крај,

све је то морало да се догоди из кретања.

У време кад није било представе

о садржини времена,

у простору у ком није било помисли

на суштину досезања,

пре кретања је морала бити намера

зачета као плод бар једне последице одважности

која је узрок узроку што у спирали роним

у унутрашњи врх несхватљивог и немогућег.

зашто нам у овом прогонству недостаје култура вечног

и да ли уопште имамо икаквих обавеза према свемиру?

.

Не употребљавајте речи којих нисте свесни.

Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању

да пребродиш тренутак,

јер тренутак је страшнији, тежи и дуговечнији

и од времена и од вечности.