Мада је, у зависности од потребе, Симон знао да каткад буде и неумољив, једанпут је рекао жени: „Извини, овде ћемо ноћити на поду. У овом крају има много вукова, да бисмо мирно спавали, пре свега нам је потребна чвршћа ограда, мораћу да је на неколико места ојачам деловима перваза постеље.“
И мало затим: „Не знам шта је ово, једна даска ми недостаје?! Мораћу да од тебе узмем и преслицу како би ми послужила уместо клепала, није згорег да у њу ударим ако чујем звериње завијање.“
Дабоме, Симон је Петра учио занату од малих ногу: „Без ексера је најбоље. Увек гледај да све иде на жлеб. А ако баш мора, за спајање је бољи дрвени клин. Ексер не можеш много пута да вадиш, криви се, скуп је, а клин само намажеш лојем око главе, чукнеш га са супротне стране, не само да одмах испадне већ и поново може да се употреби...“
Некада се на Петра љутио: „Јеси ли три пута измерио? Ниси! Већ си тек једном узео меру! Онда ћ