Svetlana Aleksijevič

Nama starima je teško da živimo... Ali ne zbog malih i ponižavajućih penzija. Pre svega nas boli što smo prognani iz velike prošlosti u nepodnošljivo malu sadašnjost. Niko nas više ne zove da nastupamo u školama, u muzejima, više nikom nismo potrebni. Kad pročitaš novine, fašisti su sve plemenitiji, a crveni vojnici sve strašniji.“

„Danju smo se plašili Nemaca i policajaca, a noću partizana.

Sve ste vrlo lepe... A naša propaganda je tvrdila da u Crvenoj armiji ne ratuju žene, već hermafroditi..

Tamo je sve crno. Samo krv ima drugu boju, samo je krv crvena...

Partija nas je vaspitala da od Domovine nema ništa skuplje. Ona mi je spasla život, nije mi dala da umrem od gladi. (Plače.) Školovala me je, da nije bilo rata, uverena sam, i fakultet bih završila. Ali ceo moj fakultet je otišao na front. I ja se ponosim time...“

Ništa me ne pitajte... Ne volim knjige o ratu. O herojima...

Mi smo bili takvi. Vaspitali su nas da smo Domovina i mi jedno.

radi Staljina, nego radi svoje dece. Radi njihovog budućeg života. Nije htela da živi na kolenima.

budućeg života. Nije htela da živi na kolenima. Da se pokori neprijatelju...

Kome su u ratu potrebni učitelji? Potrebni su vojnici.