Enes Halilović

Jezik govori – neka govori; uši slušaju – neka slušaju; ali oči – neka paze šta gledaju

napravila omču od haljine i skočila u drugi svijet

Mnogo vole da tumače sudbinu, oni koji njome ne gospodare.

Žena može pokloniti srce i onome koji je nikad neće zagrliti.

Rasli smo. Prvo čega se sjećam jeste televizor. Rasli smo uz crnobijeli televizor, mali, koji je otac kupio, a majka ga sa buvlje pijace donijela u cegeru, kao mačku. Uvijek je radio po pola sata, a pola sata odmarao. Brat i ja gledali bismo ujutru crtane filmove, a kad bi se televizor zagrijao, mi bismo otvorili prozor i drali se. Smijali smo se tome. Majka se ljutila, a mi bismo rekli: kad kupiš novi televizor, nećemo se drati. Ona bi ugnula ramenima i zaćutala. Uveče, u poluvremenu neke važne fudbalske utakmice, majka je na televizor previjala hladne obloge kako bi otac mogao gledati prenos do kraja.

Tek u vojsci najeo se kao čovjek. I načinio se čovjekom. Igrao uz muziku, stekao vozačku dozvolu za kamion. I u vojsku je stigao noseći stvari u kesama.

Tek u vojsci najeo se kao čovjek. I načinio se čovjekom. Igrao uz muziku, stekao vozačku dozvolu za kamion. I u vojsku je stigao noseći stvari u kesama.

A narod se hrani bilo čijom nesrećom, teškim prokletstvom i tuđom bolešću.

Svi se kućili, uz kredite. Nijedna kuća u Eroziji nije imala fasadu. A nikome u Eroziji nije bila dovoljna svoja kuća. Svi su brinuli tuđu brigu i pretresali tuđe postelje. Čini mi se, svi su znali, koliko ko ima kašika. Ako je neko imao krampu, svi bi tražili tu krampu kad im treba za neki poslić oko kuće. Jedan komšija imao kućne merdevine. Kad god je neko kačio zavjese, uzimao je te merdevine od njega. A mi smo imali najmanje, a nismo ništa tražili, nikom. Od nas nisu mogli ništa da traže, pa nam ništa ne bi ni dali.

Kad si ljut,
čuvaj se, ne govori.