Fredrik Bakman

Jedini dan na koji možeš da imaš neki uticaj jeste danas. Ne možeš baš ništa da uradiš juče ili sutra, ali DANAS možeš!“

Vama koji pričate previše i pevate preglasno
i prečesto zaplačete i nešto u životu volite više nego što bi trebalo

„Ako želiš da postigneš ono što niko drugi ne može, moraš da radiš ono što niko drugi ne želi.“

Za svu decu je užasna ona sekunda kada uvidimo da naši roditelji ne mogu da nas zaštite

„Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

Treba da biraš svoje bitke ako možeš, ali ako bitka izabere tebe, treba da šutneš đubre u glavni prekidač

Mame i ćerke umeju da povređuju jedne druge na sasvim jedinstvene načine, možda zbog toga što ćerke tako često moraju da snose krivicu u slučajevima kada njihove majke osećaju krivicu, pa se na kraju svađaju oko grehova koji uopšte nisu počinjeni.

Naša deca nas nikada ne upozoravaju na to da nameravaju da odrastu, jednog dana su odjednom prevelika da bi želela da nas drže za ruku

Sva deca su žrtve detinjstva svojih roditelja, jer svi odrasli pokušavaju da pruže svojoj deci ono što su oni sami nekada nisu imali ili što im je nedostajalo.

Šest meseci je prošlo otkako je umrla. A Uve je i dalje obilazio kuću dvaput dnevno i opipavao radijatore, kako bi proverio da ona nije krišom pojačala grejanje.