Barbara Kingsolver

Usled onoga što se te jeseni dogodilo jedanaestog septembra posteri su sada bili priheftani jedan na drugi, kao i regruteri. Hajde da idemo da prašimo teroristima turove, govorili su svi oni, i mnogi su se odazvali na poziv. Zašto da ne. Primamljeni obećanjem makar jednog plaćenog posla, između srednje škole i smrti. Jer sam napad nije izgledao kao da se zaista dogodio. Nama su neboderi samo televizija, tako da nam je, dok smo gledali ona dva kako padaju, iznova i iznova, to ličilo na iste one filmske efekte koje smo uvek viđali. Znali smo da su ljudi poginuli. Imali smo svoj skup, spuštenu zastavu, tugu i sve ostalo. Imao sam noćne more da onako padam s visine. Znam da su u pitanju bile prave zgrade. I ima ih i dalje još mnogo što stoje u onim gradovima, te pretpostavljam da je to razlog za brigu. Kada bi ovde nadletali neki teroristi, pogledali bi razvaljene rudarske kratere i planine dignute u vazduh i kazali: „Produži. Ovo mesto je već uništeno.“ Bilo mi je teško da shvatim kako je jedanaesti septembar moja borba. Što se ticalo činjenja dobra bližnjemu svome, bolja mogućnost bila mi je fudbal.

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

Sa stipendijom iz Zapadne Virdžinije skočila je u Kolorado, a onda se udružila sa Ijanom pa su, nalik fliperskoj kugli, skakutali gore-dole po državama Stenovitih planina, da bi se konačno vratili na Plavi greben.

Zalud je sećati se prošlosti,
osim ako ona nema nekog uticaja na sadašnjost

Čuvanjem tajni od mladih ušiju samo se sadi seme između njih,

Mene su mučili ljudi. Zato što misle da deca nisu do kraja razvijena ljudska bića pa ne moraju da im daju iskrene odgovore

leto je izgubilo svu borbenost.

Osećao sam kako kiša počinje da pljuje na nas, ali ko mari. Samo nek grmi.

Oči je šminkala kao ptičja krila.

kao da u sebi imam istrulelo voće umesto srca.