Vari Makfarlejn

Mišel otrese pepeo sa svoje cigarete. „Rekao je kako bi voleo da nije protraćio tako mnogo vremena bojeći se.“

„Čega?“, upita Ana.

Mišel sleže ramenima.

„Nije rekao. Života kao takvog, valjda. Bojimo se najrazličitijih stvari koje nas neće stajati glave, zar ne? Živimo zaobilazeći ih u nastojanju da ih izbegnemo. A onda, kad dođemo do kraja, shvatimo da je zapravo trebalo da se bojimo života provedenog u tom izbegavanju.“

Počni onako kako nameravaš da nastaviš, oduvek je rezonovala.

svet krcat potencijalnim proscima na koje naletiš dok u naručju nosiš smeđu papirnu kesu iz koje štrči baget.

Tek kad okusiš sop­st­ve­na govna, shvatiš da ti se ukus ne dopada.

„Hoću da kažem, jednom sam skroz zabrljala stvar s tim klijentom s kojim sam završila u krevetu, i to je ispala prava noćna mora – prepričavao je naokolo ono što sam govorila u krevetu i svi su mi se smejali. Ali onda sam ja ispričala tu priču u svojoj verziji i opet su se svi smejali, ali na dobar način, i onda, nakon što sam prisvojila to, više nije moglo da me povredi. Kapiraš?

„Veruj u dobro, ali i ono loše moraš shvatati ozbiljno.“

, zato što ga tako dugo poznajem

„Zvuči patetično, ali znao sam od prvog časa kad smo se upoznali. To je bila… ne baš ljubav na prvi pogled već – osećaj da te poznajem. Otprilike: o, zdravo, to si ti. To ćeš biti ti. Igra završena.“

„O“, smeteno odvratim i pokušam da se izvučem na jedini način koji mi još pada na pamet.

„Ima li fleka na tapacirungu?“

„Nema, pratila sam ga u stopu i gurala ga tako da se kretao brže od povraćke.