Lora Džejn Vilijams

De­ca, shva­ti­la sam, ži­ve u sa­da­šnjo­sti. Ona se pot­pu­no pre­pu­šta­ju ono­me što vo­le. Pra­ve se va­žna. Vo­le se­be. De­ca su po pra­vi­lu ra­do­zna­la i ne po­zna­ju gra­ni­ce jer ni­su na­u­či­la da one po­sto­je, još uvek. De­ca ra­de šta im je vo­lja, sa­mo za­to što to že­le.
De­ca ima­ju od­go­vo­re, čo­ve­če.

Mo­gu­će je po­na­ša­ti se de­ti­nje a ne za­bo­ra­vi­ti ka­ko bi­ti funk­ci­o­nal­na, od­go­vor­na od­ra­sla oso­ba.

vo pra­vi­lo za one ko­ji se sta­ra­ju o de­ci gla­si: ako ni­ste si­gur­ni šta tre­ba da ra­di­te, od­go­vor je – kre­vet. Na­pa­di be­sa? Od­spa­vaj­te ma­lo da pro­đu. Muč­ni­na? Kre­vet. Umor­ni ste i kad se pro­bu­di­te? NA­STA­VI­TE DA SPA­VA­TE. Zvu­či li vam to glu­po? Zvu­či ne­vi­đe­no do­bro. Jer od­mor ne tre­ba da bu­de sti­mu­la­ti­van, na­ro­de. Tre­ba da bu­de upra­vo su­pro­tan od sti­mu­la­tiv­nog, što i je­ste po­en­ta. PO­EN­TA JE DA NA TRE­NU­TAK PRE­STA­NE­TE DA RA­DI­TE!

To­li­ko smo za­u­ze­ti sva­kod­nev­nim oba­ve­za­ma da za­bo­ra­vlja­mo ka­ko je to bi­ti živ.

Kad je sve po­seb­na pri­li­ka, i ono obič­no po­sta­je ne­o­bič­no.

Je­di­no zna­če­nje ko­je ži­vot ima je­ste ono ko­je mu mi sa­mi pri­pi­še­mo; je­di­ni po­seb­ni tre­nu­ci je­su oni ko­je mi ta­ko do­ži­vlja­va­mo. Sla­vi sva­ki svoj dan.

Po­de­li­te da­ne, ne­de­lje i me­se­ce na ne­što če­mu se vre­di ra­do­va­ti, što vre­di iš­če­ki­va­ti, što pred­sta­vlja na­gra­du.

Po­go­di ko­li­ko lju­di umre u po­ku­ša­ju da za­sta­ne na tre­nu­tak? Nu­la.

Is­ko­ri­sti­te 15 mi­nu­ta za sit­ni­ce. Ni­šta mo­že bi­ti ne­što, uz pra­vi stav.
Za­bo­ra­vi­li smo ka­ko je to kad nam je do­sad­no. Zar je to­li­ko stra­šno ako se po­ne­kad ma­lo do­sa­đu­je­mo? Kad se­di­mo bes­po­sle­ni mo­ra­mo da se su­o­či­mo s te­škim ose­ća­nji­ma, jer ta­da ču­je­mo svo­je mi­sli. Što ne zna­či da to tre­ba da iz­be­ga­va­mo. Za­pra­vo, usu­đu­jem se da ka­žem da je to ra­zlog vi­še da slu­ša­mo se­be. Ta­ma ni­je to­li­ko stra­šna kad je na tre­nu­tak osve­tli­mo.

Kad do­no­se odlu­ke, de­ca do­zvo­lja­va­ju se­bi da že­le ono što že­le (do­zvo­lje­no je že­le­ti ono što že­liš! Je­si li zna­la za to? OT­KRO­VE­NJE!) a on­da to i ka­žu. Tras. Go­to­vo.