Ana Svirščinjska

Današnji stvaraoci preziru život kao nepotreban dodatak umetnosti, pa je i umetnost postala nepotreban dodatak životu. Trebalo bi, dakle, povezati umetnost i život.

Pravi i najvažniji pesnikov teren za ispitivanje jeste njegova unutrašnjost. Iako je to izuzetno teško, pesnik treba da zaviri u sebe i vidi više od tri milijarde ljudi u bezbrojnim galaksijama.

Kad ljudima dâ lepotu, poezija im daje snagu da se lavovski bore za opstanak. Kad ih gane – pročisti ih. Kad imenuje pojave – uvodi red u svetski haos i ljudski univerzum. Kad opiše stvarnost, ovladava njome i pobeđuje je, stvara čoveku krhki i nežni mikrosvet kako bi ga zaštitila od strahota makrosveta.

Pesnik u stanju nadahnuća postaje antena koja hvata glasove sveta, medijum koji izražava lično i kolektivno nesvesno. U tom jednom trenutku on poseduje bogatstvo koje mu je obično nedostupno, a gubi ga čim taj trenutak prođe. Stihovi koji nastaju u tom stanju najčešće su vrhunski domet tog autora, znatno iznad njegovog proseka.

Njegova savest je preosetljiva – smeta mu i ljuti ga ono što drugi danas i ne primećuju. U njemu gori večna vatra, večni bunt protiv ljudske patnje i ljudske nepravde. Nepristajanjem na danas priziva bolje sutra. Sanjari i nameće svoje sanjarije drugima.

Niko ga ne tera da to radi, kao što ni čoveka niko ne tera da diše. Čovek diše jer drugačije ne može da živi. Pesnik urla i gori iz istog razloga. Zato što je to njegova differentia specifica.

Zato što je on emocija i savest celog sveta.