Margaret Atvud

zar najbolja umetnička dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?

Zatim se iskezi: kez šimpanze saterane u ugao, malo bolan, malo preteći, malo očajan.

Koliko je pao. Koliko je satrven. Koliko srozan. Kako se samo bori za goli opstanak, živeći u straćari, zaboravljen u zabiti; dok Toni, to nametljivo, pozersko malo đubre, trčkara unaokolo s važnim zverkama, loče šampanjac i guta kavijar, ševine jezike i prasetinu, odlazi na gala prijeme i uživa u obožavanju svojih pratilaca, svojih prišipetlji, svojih ulizica...

Začaraće ih čarolijom, kao što govori svojim glumcima. Začarajmo ih!

Još gore: verovao je tom zlom, ulizičkom, makijavelističkom hohštapleru. Pao je na priču: Pusti mene da ti to obavim, prebaci to na mene, idem ja umesto tebe. Koliko je samo bio lud.

Njegov jedini izgovor jeste to što je u ono vreme bio ophrvan bolom. Nešto pre toga izgubio je svoje jedino dete, i to tako jezivim spletom okolnosti.

Feliks ipak bio umetnički direktor i bio je na vrhuncu svoje moći, ili su bar kritičari tako pisali; zato je trebalo da se bavi višim ciljevima.

Obezbeđivanje novca bilo je Tonijev posao. Prizemniji cilj: novac je bio samo sredstvo za ostvarenje svrhe, a svrha je bila uzvišenost;

režiji, naravno. Feliks je uvek preuzimao na sebe režiranje ponekog komada u sezoni. Povremeno bi se čak prihvatao i glavne uloge, ako bi ga zainteresovala. Julije Cezar. Magbet. Lir. Tit Andronik. Svaka od tih uloga bila je njegov trijumf! I svaka njegova produkcija!

Feliks je bio oduševljen: kakva reakcija! Ko je još uradio nešto slično? Gde ima zvižduka, ima i života!