«… Чим дође недеља или други који празничан дан, после ручка, за време највеће врелине и жеге, скупе се жене и девојке, и испод великих капија у хладу седе и разговарају се. Деца гологлава, боса, само у кошуљи, обарају каменицама зреле дудиње и трешње које виси преко зидова на улици. У двориштима поливеним водом, испод дудова и лозинака*, на асурама лешкарају старији луди. Сунце греје и све пржи. Осећа се омарина и велика жега. Ниоткуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно. Само покаткад заћарлија ветрић са Пљачковице и Крстиловице, доносећи свежине и мириса са зелене и шумне Ћошке. Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком, а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари.»
👍Раджу