Stoleće u Alentežu

po izgledu starac, a čujemo da ima samo četrdeset godina, a da svenula žena, zboranog lica, nema ni trideset godina, znači da živeti na selu zapravo i ne produžava život, to su velegradske izmišljotine, zvuči kao ona najsuvislija poslovica,

gladna usta protiv gladnih usta, beda na bedu, o, gorki hlebe koliko nas koštaš

Ljudi su tako sazdani da čak i kad lažu delimično govore istinu, a ako nasuprot tome, žele da im iz usta pokulja čista istina, s njom uvek izmigolji i poneka laž, makar nehotice

Čovek onda reče, Malo je nedostajalo da stignemo, ali spustio se pljusak, nije bilo velikog gneva u tim rečima, izviralo je iz njih nezadovoljstvo bez nade, kao da je kazao, neće kiša stati zato što meni smeta, ali ovo je već piščeva misao, možemo i bez nje.

Svršeno je sa spokojem kojeg nikad nismo ni imali

Sad ste nam pokvarili, već znamo kako će se završiti, Pa šta, i ljudi na kraju umiru, važan je sadržaj života kojim živimo ili ćemo živeti

Ljudi su tako sazdani da čak i kad lažu delimično govore istinu, a ako nasuprot tome, žele da im iz usta pokulja čista istina, s njom uvek izmigolji i poneka laž, makar nehotice.

Toliki predeli. Čovek bi ceo život mogao njima lutati a da sebe nikad ne pronađe, pogotovu ako se rodio izgubljen.

Toliki predeli. Čovek bi ceo život mogao njima lutati a da sebe nikad ne pronađe, pogotovu ako se rodio izgubljen.

Straža motri s osmatračnice, i jedan od njih veli drugom, kroz veseo, vojnički smeh, Ovo liči na kavez s majmunima, kad bih imao kikiriki, bacio bih im, bilo bi ludo, ala bi se podžapali. To kazuje da su neki žandarmi i putovali, znaju šta je zoološki vrt, vladaju pravilima sažetog uočavanja i hitre kategorizacije, pa ako oni kažu da su ovi bedni ljudi, učoporeni u areni za borbu s bikovima u Montemoru, isto što i majmuni, ko smo mi da im protivrečimo, a oni su uz to uperili svoje karabinčiće u nas, rekoh karabinčić jer mi se rimuje s pištoljčić, naopako bi bilo da kažem karabinčina zarad rime s pištoljčina, mada bi baš dobro leglo sa žandarmčinom, osim ako bi umesto žandarmčina kazao žandarmić ili žandarmče, a ima i toga. Pričamo radi priče, da nam prođe vreme, ili da ga zadržimo, u neku ruku mu time stavljamo šaku na prsa, moleći ga, Ne prolazi, ne pomeraj se, ako napraviš još jedan korak, zgazićeš me, ništa ti nažao nisam učinio. To je isto kao da sam se sagnuo, stavio ruku na zemlju i rekao joj, Stani, ne obrći se, hoću da se nagledam sunca još malo.