Ilion

„Seteb je bog čija je glavna crta čista, nezavisna moć“, reče Prospero. „On ubija nasumice. Poštedi žrtve kako mu se ćefne. Ubije ogromno mnoštvo, ali bez ikakve namere ili plana. On je bog jedanaestog septembra. Bog Aušvica.“

„Zašto je taj stvor bio na krstu?“

„Nije bio na krstu“, reče Savi. „Bio je u krstu. To mu je kolevka za napajanje.“

Harman je izgledao toliko bled da je Diman pomislio da je drugi muškarac možda bolestan. „Zašto su postovci stvorili vojnikse?“

„O, nisu oni stvorili vojnikse“, reče Savi. „Vojniksi su došli s nekog drugog mesta, u službi nekog drugog, sa sopstvenim namerama.“

„Oduvek sam mislio da su oni mašine“, reče Diman. „Kao ostali servitori.“

„Ne“, reče Savi.

„Kao sredstvo prisile. Prospero je miroljubiv entitet, ili tako bar voli da misli. Ali njegovi kalibani su čudovišta. Ubice.“

„Zašto?“ Sada je Harman postavio to pitanje.

„Da bi zaustavili vojnikse“, reče starica. „Da bi oterali postljude sa Zemlje pre nego što nanesu još štete. Da na silu sprovedu svaki hir koji požele Prospero i Arijel kao delovi trojstva noosfere.“

„Entitet noosfere zvani Prospero ili je imao veoma razvijen osećaj za ironiju, ili ga nije imao uopšte. Razumnu biosferu je krstio imenom Arijel – to je neka vrsta Zemljinog duha –
i Arijel i Prospero zajedno su stvorili kalibane. Evoluirali su soj ljudskog roda – ni staromodni, ni postovski, ni eloi – u čudovište koje ste večeras videli na krstu.“

„Najednom su postljudi imali... pro-tivnika... koga nisu mogli da kontrolišu. A tu još nije bio kraj. Postljudi su koristili i druge samoevoluirajuće programe i projekte, dozvoljavajući svojim kvantnim računarima da ispunjavaju sopstvene ciljeve. Koliko god to bilo nemoguće poverovati, postigli su stabilne crvotočine, postigli su putovanje kroz vreme, i transportovali ljude –
staromodna ljudska bića kao zamorčiće, pošto sami nikad ne bi rizikovali svoj besmrtni život – kroz kapije vreme-prostora pomoću kvantne teleportacije.“

„Ono što je dovelo do proksneta. Na kraju, Kiseonik je evoluirao u noosferu, logosferu, sferu podataka koja je pokrivala celu planetu. Ali to postljudima nije bilo dovoljno. Povezali su tu nadinternetsku noosferu sa biosferom, živim komponentama Zemlje. Svaka biljka, životinja i erg energije na planeti – spojeni sa noosferom – stvarali su celokupnu i potpunu informacionu ekologiju koja je doticala sve na Zemlji, iznad i unutar nje, neku vrstu razumne omnisfere kojoj su nedostajali samo samosvest i identitet. Onda su joj postljudi budalasto podarili samosvest – ne samo što su projektovali nadmoćnu veštačku inteligenciju već su joj dozvolili i da razvije sopstvenu personu. Ta supernoosfera nazvala je sebe imenom Prospero.

„Pre više milenijuma“, reče Savi, „pravi staromodni ljudi imali su primitivnu informativnu ekologiju koju su zvali Internet. Na kraju su rešili da pripitome Internet, pa su stvorili nešto po imenu Kiseonik – ne gas, već veštačke inteligencije koje su lebdele u Internetu i iznad njega, usmeravale ga, pripajale, obeležavale, vodile ljude kroz njega kada su ovi tragali za drugim ljudima ili informacijama.“

„Postovci su po čitavoj Zemlji instalirali ograničeni oblik primopredaje energije i podataka koji vi nazivate faksovanjem i sad su eksperimentisali – zapravo, igrali se – putovanjem kroz vreme, kvantnom teleportacijom i drugim opasnim stvarima. Dosta njihovih igrarija zasnivalo se na drevnim naukama još iz devetnaestog veka – na fizici crnih rupa, teoriji crvotočine, kvantnoj mehanici – ali ono na šta su se najviše oslanjali bilo je otkriće iz dvadesetog veka da u srcu svega leže informacije. Podaci. Svest. Materija. Energija. Sve je informacija.“

„Nekoliko vekova pre poslednjeg faksa“, reče ona, skrstivši ruke, „postljudi su postali previše pametni. Nauka im je bila impresivna. Sve u svemu, oni su pobegli sa Zemlje na svoje orbitalne prstenove za vreme strašne rubikonske epidemije. Ali još su gospodarili planetom. Mislili su da gospodare i vasionom.

„A misliš li da je to sjebalo Zemlju i oteralo postljude u njihove orbi-talne gradove pre hiljadu četiri stotine godina? Neki kvantni neuspeh?“

„Ne“, reče Orfi. „Mislim da je šta god da se desilo na Zemlji bilo rezultat uspeha u kvantnoj teleportaciji, a ne neuspeha.“

„Kako to misliš?“ Načas, Manmut nije bio siguran da želi da čuje odgovor.

„Mislim da su izbušili kvantne tunele u jednu ili više tih alternativnih stvarnosti“, reče Orfi. „I da su pustili nešto da uđe kroz njih.“