Visoke planine Portugalije

Ljubav je kuća sa mnogo soba, ova soba da hrani ljubav, ova da je zabavlja, ova da je kupa, ova da je oblači, ova da joj omogući da se odmori, i svaka od tih soba može isto tako biti soba za smejanje ili soba za slušanje ili soba za otkrivanje tajni ili soba za durenje ili soba za izvinjavanje ili soba za prisno zajedništvo, a, razume se, tu su sobe i za nove članove domaćinstva. Ljubav je kuća u kojoj vodovodne cevi svakog jutra donose uzavrela nova osećanja, kanalizacione cevi odnose sporove, a svetli prozori se otvaraju da prime svež vazduh obnovljene dobre volje. Ljubav je kuća čvrstog temelja i neuništivog krova.

Stric ne razume da hodajući unazad, leđima okrenut svetu, leđima okrenut Bogu, on ne tuguje. On prigovara. Jer kada ti život oduzme sve što ti je drago, šta ti drugo preostaje osim da prigovaraš?

Čovek može zalutati na razne načine, ali samo stanje zalutalosti, osećaj zalutalosti, uvek je isto: oduzetost, bes, otupelost, beznađe.

Dan je mek kao milovanje.

To malo prebivalište na točkovima, s delićima dnevne sobe, toaletom i kaminom, jeste bedno priznanje da je ljudski život samo ovo: pokušaj da se čovek oseti kao kod kuće dok juri u zaborav.

Takva je priroda žalosti: ona je stvor sa mnogo ruku ali malo nogu, pa se tetura unaokolo, tražeći potporu.

Odgovor na smrt je vera.

Žalosna činjenica je da, uprkos onome što lekari govore, nema prirodne smrti. Svaku smrt neko smatra ubistvom, nepravednim uzimanjem voljenog bića. A čak i najveći srećnici među nama susrešće se u životu makar s jednim ubistvom: svojim sopstvenim. Takva nam je sudbina. Svi živimo krimić u kome smo žrtva mi.

Jadničak u njenom prisustvu uvek liči na koku u kokošinjcu koja nije snela dovoljno jaja.

„Parabola je alegorija u vidu jednostavne priče. Ona je kofer koji moramo otvoriti i raspakovati kako bismo videli njegov sadržaj. A jedini ključ koji otključava te kofere, koji ih širom otvara, jeste alegorija.