Ubisvet

Život je užasna tragedija koja nam se svima dogodila.

Ambalaže života, leševi zadovoljstava, pričajte. Smeće proizvodi smeće.

Pronašla sam i hrpu istrajnosti, ali sam usput izgubila nekoliko suvišnih prijateljstava i lakih iluzija. Bilo je pitanje vremena kada ću nabasati na prihvatanje, i konačno – na mir

Kad ja kažem Bog ili pričam jezikom neke vere, to ne znači da nužno znam o čemu govorim. Da izrazimo divljenje čudu života i uvide u značenja stvari, imamo pravo da koristimo sve raspoložive reči, a religije su kao modle za kolače: sve mogu da posluže, nijedna nije važna. Oblikuju našu duhovnost da bi se na nju mogla staviti etiketa, da bi njome moglo vladati i trgovati.

Jer dok su nas jeli leopardi, neko je sedeo i mislio na to kako da se zaštitimo. Dok smo bili vlasništvo drugog čoveka, neko je sedeo i mislio kako to nije u redu. Dok nije bilo zdravstvenih knjižica, neko je sedeo i nervirao se oko toga, pitao se zašto svi nemamo zdravstvene knjižice. I uvek je bilo onih koji su govorili da se stvari ne mogu promeniti i uvek je bilo onih koji su se opirali promenama, a među njima nisu bili samo leopardi, zbog kojih smo možda i sišli s drveta u pećine, jer na drvetu nikakve šanse nemamo, ali tek pošto smo iz pećina isterali medvede, je l’ vidiš kakve smo stvarne probleme uspešno rešavali? Zašto da sada stanemo? Sem toga, ima nas i danas koji po ceo dan radimo za nečije ostatke sa stola, pa i deca rade, ima nas i danas koji nemamo škole ni zakona ni puteva, koji smo robovi i robovlasnici i umiremo od posekotina. To što nas još uvek povremeno jedu leopardi, to je zato što ni leopardima nije sve med i mleko.

Molim za malo pažnje, povika Sofija. Svi se okrenuše. Tako, reče. Sad slušajte. Slušajte kao da vam život od toga zavisi. Možda i zavisi. Prvo. Pronađite metak. Da, pronađite metak. Drugo. Hoću otiske. Da, otiske na livadi. Sve. Ovde i u okolini od stotinu metara. Otiske koje su ostavili ljudi, biljke i životinje. Tražite. Klupa, cipele, naočare, papiri u okolini, nokti na telu, ne interesuje me, ambalaže, sve što vidite i ono što ne vidite, što ćete tek posle primetiti. Ima da idete u koncentričnim krugovima, dok ne prečešljate ceo kej, ceo jebeni grad. Ako je skakavac prolazio, hoću da vidim njegove papilarne linije sa deteline. Treće. Dlake. Organski ostaci za analizu. Sve. Pod noktima, u ustima, na odeći, u travi, na vetru. Dlake ljudi, pasa, mačaka, bubašvaba. Ne interesuje me. Ima da se raspadnete. Ima da poželite da priznate ovo ubistvo, samo da više ne radite. Ako još jednom čujem da nemamo ništa, doći ću vam u onu jebenu laboratoriju i polomiću vam sve vaše paprene aparate tim fensi neseserima. Koliko je koštala sva ta oprema? Jebe mi se što je donacija, nekog je koštala. Hranite je uzorcima. Hranite svoju decu svojim poslom. U šta gledate sad? Svako pilji u metar vazduha ispred sebe? Ne može ova lujka zauvek da priča, zar ne? Prčkate sa tim duvalicama, kesicama, sprejevima, praškovima, četkicama, želatinskim folijama, vaticama i jastučićima kao dečurlija, majku vam jebem, i posle šta? Ništa! Ubijaju ljude po ulici kao pse, a vi kraj krvavih lokvi prepričavate te-ve program i viceve o plavušama dok ne prođe radno vreme. Majku vam jebem, radim u policiji već dvadeset godina i nikada nas niko nije ovako zajebavao! Koliko ja znam, možda to nije do njega, nego do nas? Dokažite da grešim.

Dokle misliš da tražiš?, pitao je.

Šta drugo uopšte ima da se radi na svetu?

Kad je izašao, u ruci je nosio nekoliko oraha. Zagrlili su se.

Za veverice u parku, reče.

Hraniš veverice? Tako Bog želi?

Sveštenik veselo klimnu glavom.

Šta je upotrebio kao glas da ti to kaže?

Video sam kako ih im vrane kradu.

I vrane su božja stvorenja.

Jesu. I lopovi jesu.

Nije vreme da snabdevaš veverice.

Zašto?

Ne ide zima.

Ko smo mi da kažemo ide li nekom zima ili ne? Ta mala stvorenja skupljaju blago za trenutak kad vreme plodova prođe. Podsećaju me na pravednika koji skuplja duhovno blago za trenutak kad život prođe.

Lud si, oče.

Božja volja, nasmejao se.

Rijaliti šou? Savršen program – isti sadržaj s ove i one strane. Ideal je da nam povežu televizore i da po ceo dan gledamo jedni druge kako gledamo jedni druge, bez mogućnosti za komunikaciju, osim glasanja – za onog čije gledanje tebe ti se najviše dopada.

Samo nas premeste u kovčeg kad prestanemo da radimo i trošimo. Kad prestanemo da budemo funkcionalne ćelije-raznosači monetarne informacije, prisustva i odsustva novca, kroz veliki kardiovalutni sistem. Mi smo potrošačka zrnca velike finansijske cirkulacije.