Od reči do reči

Kako je prošlo vreme između tada i sada, ne bih umela da vam ispričam. Iako se činilo da se razvlači kao žvaka, ona roza s ukusom šampona od jagode, vreme je kanda iskoristilo trenutak naše nepažnje i protrčalo brzinom afričkog poštara koji nosi telegram o objavi rata. Shodno tome se ono detence iz četvoronožnog hoda, dok mu pelena na pozadini veličinom konkuriše punom mesecu, neopaženo diglo na dve noge i zgrabilo ključeve od mog automobila.

Čudo jedno. Vratio se u ranu zoru, zoru, zoru kad svane dan, tehnikom šunjajućeg miša

Poslednji put je sat trajao oko šest sati tog istog vremena.

– Za sat vremena. Ne brini.

Vreme je ponovo postalo relativna pojava.

Kad ćeš se vratiti kući?

– Vratiću se, ne brini.

– Pitam – kada?

– Za sat vremena. Ne brini.

Vreme je ponovo postalo relativna pojava.

Shodno tome se ono detence iz četvoronožnog hoda, dok mu pelena na pozadini veličinom konkuriše punom mesecu, neopaženo diglo na dve noge i zgrabilo ključeve od mog automobila.

To veče smo informativno oprali zube i ruke. Iznad sudopere. Nakon što smo tamo nađenom posuđu dali četrdeset dana i ja ga oprala dinamitom.

Ja znam kako sada, tamo na brdu, umesto dana svetli sneg. Na njemu leži crnilo noći i mraz ustupa mesto reči koja mnogo bolje od njega opisuje hladnoću od koje zvezde uvređeno trepću – studen. Dobra, stara, skoro zaboravljena reč oko koje se širi još nepravednije zapostavljena stud. Studen sada tišinom pritiska selo povremeno krcnuvši, taman toliko da opravda književnu frazu škrgutanja ledenim zubima. U tišini gluve zime ponekad zamiriše dim, ali ga bistra kao staklo hladnoća preseče oštrinom novog noža i u nosu ostavi samo svoj ledeni dah.

Sudeći po svicima u njegovim očima, spreman je da opet jurne za nama, usput pozivajući na odgovornost sve po spisku svece koji su mu takve rođake podarili.

Bez obzira na to kakve bile, one su tu da podrže sećanje na vreme koje je prošlo ili će nemilosrdno otići bez povratne karte.