Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Za emocionalno nezrele osobe sve interakcije se svode na pitanje da li su dobri ili loši ljudi, što objašnjava njihovu krajnju odbrambenost ako pokušate da razgovarate s njima o nečemu što su uradili.

Emocionalno nezreli ljudi se na ličnom planu dobro osećaju samo kada mogu da nateraju druge ljude da im daju ono što žele i da se ponašaju onako kako oni misle da bi trebalo.

Potrebni su samopouzdanje i zrelost da biste priznali da grešite i pokušali da stvari poboljšate

U svom članku „Naporan rad na polju emocija” (2008, 270), psihijatar Harijet Frad koristi pojam emocionalni rad da bi opisala ovaj trud za razumevanje drugih: „Emocionalni rad je utrošak vremena, napora i energije uz korišćenje mozga i mišića za razumevanje i ispunjavanje emocionalnih potreba.” Pod emocionalnim potrebama mislim na ljudske potrebe da se osećamo željeno, cenjeno, voljeno i negovano.

Oni koriste metod komunikacije poznat kao emocionalna zaraza (Hatfield, Rapson, Le, 2007), koji navodi druge da osete ono što oni sami osećaju.

Pošto su toliko prilagođeni osećanjima, oni koji internalizuju su izuzetno osetljivi na kvalitet emocionalne bliskosti u svojim odnosima. Njihova celokupna ličnost čezne za spontanom emocijom i intimnošću, te ih ništa manje od toga ne može zadovoljiti. Zato se, kada ih odgajaju nezreli i emocionalno fobični roditelji, osećaju bolno usamljenima.

Na primer, jednoj ženi je otac sarkastično rekao da ako ikada bude napisala knjigu o svom životu, njen naslov treba da bude Plakanje nad prosutim mlekom. Nju je to duboko povredilo, jer je znala da je emocionalni intenzitet karakteristika koju nikada ne bi mogla da promeni. Sarkazam njenog oca pogodio je u samu srž.