Lovci na glave

počeo sam da joj pričam kako sam nesrećan u braku, ali da trpim iz osećanja dužnosti prema ženi koja me neizmerno voli. Verovatno najgori kliše u situaciji kada se oženjen muškarac nabacuje neudatoj ženi

Plemenite, verne duše često imaju taj nedostatak da su odane čak i najgorim ljudima. Pogotovo onim najgorim.

U policijskim izveštajima uglavnom se izbegavaju pretpostavke šta ljudi misle, već se beleži ono što se može dokazati da je rečeno ili učinjeno. U najgorem slučaju zapišu ono što svedoci i osumnjičeni kažu da su pomislili.

ja sam pričao. Opisivao i objašnjavao svoje viđenje života. Imam smisla da to izvodim u stilu Paola Koelja na način koji opčinjava intelektualno povodljivije ljude, a nervira one malo zahtevnije.

Hamsun je svojevremeno napisao da se možemo zasititi ljubavi. Kad nešto dobijamo u velikim količinama, to nam dosadi. Da li su ljudi zaista tako banalni? Očigledno.

Visina uliva strahopoštovanje, poverenje i autoritet. Visoki ljudi su vidljivi, ne mogu se sakriti i izloženi su poput neke katarke vetru koji ih čisti od svake nepodopštine, oni nužno predstavljaju ono što i jesu. Niski ljudi se kreću u mulju, kuju tajne planove i njihov učinak direktno je povezan s njihovom visinom.

Zli jezici su govorili da je sa nje najlepši pogled na grad, jer je to bilo jedino mesto u Parizu sa kog se nije videla Ajfelova kula. I tad pomislih da isto važi i za Klasa Grevea – da je njemu ovaj svet malo manje grozno mesto jer ne može videti sebe onako kako ga drugi vide.

Dijana mi je zapravo prva objasnila da su prihodi od iskorišćavanja zemalja u razvoju uvek veći od iznosa koji se odvaja za pomoć tim zemljama.

Blizanci su, naime, disali usaglašeno, pa bi me svake četvrte sekunde iscedili kao tubu majoneza.

Već sam ga napola ispio kada mi sinu šta radim. Sklonih telefon s uha i brzo prekinuh poziv. Upravo sam okrenuo Lote, njen broj je stajao pod neupadljivim slovom A u imeniku, i to je A baš znalo da me prestravi onih nekoliko puta kada mi se na displeju pojavilo kao dolazeći poziv. Pravilo je bilo da ja zovem nju. Otvorio sam imenik i, pronašavši A, odabrao opciju „obriši“.

„Želite li zaista da obrišete?“, upita me telefon.

Zabuljih se u ponuđene opcije. Kukavičko, slabićko „ne“ i neiskreno „da“.

Odabrah „da“, znajući da mi se njen broj tako urezao u mozak da ga nije bilo moguće izbrisati. Šta je to značilo, nisam znao niti sam želeo da znam. Ali, izbledeće. Izbledeće, nestaće. Moraće tako.