Mi

Imam iskustva s neuzvraćenom ljubavlju u prošlosti, i verujte mi, to nije prijatno. Ali neuzvraćena ljubav prema jedinom potomku naročito sporo peče, kao kiselina

Velika prednost poraza je ta što možeš da se odmoriš pošto ga prihvatiš.

Svetlost drugačije obasjava sobu u kojoj je još neko – odbija se i prelama tako da, čak i kad ćuti ili spava, znam da je Koni tu.

Sa stanovišta evolucije, većina emocija – strah, želja, bes – služi nekoj praktičnoj svrsi, ali nostalgija je beskorisna i jalova jer predstavlja čežnju za nečim što je zauvek izgubljeno, pa me je obuzeo taj osećaj jalovosti.

Bilo je trenutaka – kišovitih večeri radnim danima ili nedeljnih popodneva – kad je strašna tuga zauzimala ceo stan, kad se prikradala u uglove svih soba kao neki zlokobni gas

Nerazdvojni, rekao sam, jer je za mene život bez nje bio nezamisliv, nezamisliv u pravom smislu te reči; nisam mogao da zamislim budućnost bez nje pored sebe, i gorljivo sam verovao da možemo biti srećniji i da ćemo biti srećniji zajedno nego razdvojeni. Pomisao da živim sam, i da umrem sam, bila je – pa, opet ta reč – bila je nezamisliva, i ne samo nezamisliva, bila je monstruozna, zastrašujuća.

Stajao sam u dnu stepenica, gledao ga kako odlazi i mislio, ni prvi ni poslednji put u životu, kako je strašno osećanje posezati da se uhvatiš za nešto i hvatati se samo za vazduh.

Spremao sam se za Albijevu adolescenciju, ali nastupila je kao izbijanje rata koji je dugo tinjao u nemirima

Ali zar nije selo zapravo jedno džinovsko igralište? Očigledno nije.

Pet godina putovanja na posao uz plimu putnika u London uzelo je svoj danak, pa sam bio neprekidno umoran, neprekidno pod stresom i loše volje, tako da moj povratak kući uveče nije radovao ni Albija ni Koni, pa čak ni mene samoga.