M. Sin veka

ali to nije ono što ga zanima. Čini mu se da se ljudi dele na osnovu toga kako se ponašaju prema komadićima metala. Povratnik iz rata procenjuje kandidate za stvaranje istorije na osnovu njihove reakcije na bombardovanje. Onaj ko je bio na frontu odmah se sklupča u fetalni položaj, s rukama prekrštenim na stomaku. Razborito svodi sebe na životinjski minimum neophodan da bi se zaštitili meki delovi tela. Ostali, svi ostali, beže glavom bez obzira, zavaravajući se da ih uspravan položaj može spasti.

Budućnost postoji zato da bi se iskupile greške.

Nasilje, eto šta je problem. O njemu se dugo raspravljalo na socijalističkom kongresu, o njemu se svakoga dana raspravlja, ali što se više o njemu raspravlja, to se više odlaže. Đenari je ocenio da je ono „istorijski nužno“, Lacari je upozorio kako treba sačekati da se dostigne „matematička sigurnost“, Serati da je „pre pokušaja da se ode dalje, neophodno bar opipati teren“, a Turati ga smatra ludošću. Stari osnivač humanitarnog socijalizma kaže da ih zasad ne shvataju ozbiljno, ali kada ih budu shvatili, fašisti će njihov poziv na revolucionarno nasilje dočekati stoput bolje naoružani od njih. Turati je u pravu, kao i uvek. Nijedan od tih socijalističkih vođa nije bio na frontu. Između njih i neprijatelja dubi se nepremostiva provalija Velikog rata. Srp i čekić neće nikad uplašiti bodež.

Dajte sjaj nasilja ovim građanima nedokučive moderne metropole, njenog gustog i mrklog mraka, ovim ljudima poraženim od života koji ne razumeju, dajte svetleću raketu njihovoj krvoločnoj želji za svetlom, dajte im sudbinu i oni će poći za vama.

Kao da se mladost veka, nakon što je četiri godine izmicala smrti u rovovima širom Evrope – umesto da se vrati štednji, porodici, veri, precima, vrlinama, danima – slila, pijana, u Rijeku da stavi tačku na ovaj glupi, nepotrebni život.

Lep je, prelep je pesnikov žestoki zanos – tera suze na oči – ali to nije politika. Politika traži uskogrudu hrabrost, pokvarenost uličnih tuča, a ne skladnost konjičkog juriša. Politika je arena mana, a ne vrlina. Strpljenje je jedina vrlina koju traži.

Sreća da u Italiji ima previše sunca. Ima previše sunca, ruska revolucija ne može da se desi.

Fašisti ne žele iznova da pišu knjigu o stvarnosti, samo hoće svoje mesto u svetu. I dobiće ga. Treba samo da raspaljuju mržnju između suprotstavljenih strana, podstiču ozlojeđenost. Onda će sve biti moguće. Nema više ni levice ni desnice. Treba samo hraniti određena raspoloženja koja izbijaju na površinu posle rata. Ništa drugo. To je sve.

Ko su fašisti? Šta su oni? Benito Musolini, njihov idejni tvorac, smatra da je to pitanje besmisleno. Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom.

Kako mislite da je komunizam moguć u Italiji, zemlji sa najizraženijim individualizmom na svetu?