M. Sin veka

Realizam koji sledi posle svake poplave otvorio mi je oči: Evropa je sada pozornica bez likova. Svi su nestali: bradati muškarci, veličanstveni melodramatični očevi, velikodušni, plačljivi liberali, gromoglasni, učeni i otmeni govornici, umerenjaci i njihov zdrav razum, kojima oduvek dugujemo svoju nesreću, propali političari koji žive u paničnom strahu od predstojećeg pada i svakoga dana moljakaju odlaganje neizbežnog događaja. Svima njima je odzvonilo. Starce će povući ova ogromna masa, pet miliona boraca je na granicama, pet miliona onih koji se vraćaju. Treba uhvatiti korak, brz korak. Predviđanje ostaje isto, još će biti gadno. Rat je i dalje na dnevnom redu. Svet ide ka dvema velikim partijama: na jednoj strani su oni koji su bili, na drugoj oni koji nisu bili.

Slušaj ih. „Živeo Musolini! Živeo Musolini!“

Uzvikuju vođino ime zato što je vođa sve u životu jednog čoveka. Zatim, pre nego što priđu da čestitaju vođi u klupi predviđenoj za predsedništvo vlade, ponovo zapevaju Mladost. Pevaju je zato što su još momci, a momcima su potrebne pesme koje se pevaju promuklim glasom.

Pogledaj ih. Salandra i ostali umereni otpadnici ostali su još dugo da sede u svojim klupama, dok fašisti, koji stoje, nastavljaju da kliču. A onda, nakon što je zasedanje proglašeno završenim, i oni su, izražavajući mrmljanjem svoje patetično nezadovoljstvo, polako krenuli prema izlazu. Dok su se liberali povlačili, na galerijama je još mogao da se primeti Turati, koji je na smetene upitne poglede socijalista odgovarao umirujućim nadmenim pokretima. Kao da kaže: „Ne brinite. Musolini, kao i obično, plaši vrapce.“

Gledaj ih, slušaj ih, ne shvataju šta se dešava. Ni jedni ni drugi. Ne shvataju šta im radim.

Nastaviće da se bore, na obe strane, ne znajući da već stanuju u kući mrtvih. Naši ljudi, fašisti u crnim košuljama sa izvezenim belim lobanjama, oduvek stanuju u njoj, dok je ostali, koji su vekovima vaspitavani da poštuju ljudskost, ne poznaju. Idu po mraku u ogromnoj dolini, pipajući, drhteći, a pritom ne mogu ni da slede instinkt za borbu. Ne shvataju, ne shvataju… slepi mačići ubačeni u džak.

Opravdao sam se pred istorijom, ali moram da priznam: dirljivo je koliko je život slep za samog sebe.

Na kraju se vraćamo na početak. Niko nije hteo da ponese krst vlasti. Ja ga uzimam.

U vreme uništavanja demokratije izbori su potpuno pogrešno merilo odnosa snaga.

Injacio Silone, rukovodilac Komunističke partije Italije,

emigrirao u Francusku 1924.

Potrebno je, pre svega, da se prema fašističkoj diktaturi zauzme stav drugačiji od dosadašnjeg; naš otpor režimu samovolje mora biti aktivniji; ne treba popustiti ni u jednoj tački; ne treba odustati ni od jednog stava bez najodlučnijih, najglasnijih protesta. Moraju se tražiti sva građanska prava; čak i zakon priznaje pravo na legitimnu odbranu. Niko se ne može zavaravati da će vladajući fašizam položiti oružje i spontano vratiti Italiji režim zakonitosti i slobode; sve što dobije, podstiče ga na novo bezakonje, na nove zloupotrebe. To je njegova suština, njegovo poreklo, njegova jedina snaga; tako ga usmerava njegov sam temperament.

Đakomo Mateoti, pismo Filipu Turatiju,

dan uoči izbora 6. aprila 1924.

Dučeov politički genije prisiljava skoro sve da uđu na jednu jedinu, fašističku „listetinu“, opozicija će podneti čak dvadeset i jednu listu. Ni najmanje partije nisu uspele da formiraju zajednički blok. Zaključak: mnogo opozicija znači nikakva opozicija.

majstor taktike je dao jasna uputstva Čezareu Rosiju za sastavljanje lista. Pod jedan: ako ljudi iz starih partija hoće da budu na fašističkoj „listetini“, treba ih razdvojiti. Moraju da ulaze na nju jedan po jedan, pognute glave, razoružani. Pošto će ih primorati da se odreknu pripadništva partiji iz koje dolaze, njihov ponovni izbor u Parlament biće ravan predaji. Njihovo mesto u Montečitoriju biće politički beznačajno. Kraj tradicionalnih partija, depolitizacija parlamentarnog života, jedna jedina, velika „partija nacije“, fašistička partija. Pod dva: odakle god da dolaze, oni moraju da imaju jednu jedinu svrhu. Potčinjenost vođi, potpuna zavisnost od njegove volje, a možda i od njegovog hira. Sistem imenovanja mora stoga da stigne odozgo. Ukratko: ne partije, već samo pojedinci, koje će sve imenovati jedan jedini čovek, jedini koji je bitan.

Ali majstor taktike je dao jasna uputstva Čezareu Rosiju za sastavljanje lista. Pod jedan: ako ljudi iz starih partija hoće da budu na fašističkoj „listetini“, treba ih razdvojiti. Moraju da ulaze na nju jedan po jedan, pognute glave, razoružani. Pošto će ih primorati da se odreknu pripadništva partiji iz koje dolaze, njihov ponovni izbor u Parlament biće ravan predaji. Njihovo mesto u Montečitoriju biće politički beznačajno. Kraj tradicionalnih partija, depolitizacija parlamentarnog života, jedna jedina, velika „partija nacije“, fašistička partija. Pod dva: odakle god da dolaze, oni moraju da imaju jednu jedinu svrhu. Potčinjenost vođi, potpuna zavisnost od njegove volje, a možda i od njegovog hira. Sistem imenovanja mora stoga da stigne odozgo. Ukratko: ne partije, već samo pojedinci, koje će sve imenovati jedan jedini čovek, jedini koji je bitan.

Oduvek sam prema njemu gajio ogromno divljenje i čak verujem da sam među malobrojnima koji su kadri da shvate lepotu ovog Musolinijevog stalnog stvaranja stvarnosti: italijanske i fašističke stvarnosti koja ne mora da podnosi tuđu stvarnost. Musolini je među malobrojnima koji znaju da je stvarnost samo u čovekovoj moći da je stvara i da se ona stvara samo aktivnošću uma.

Luiđi Pirandelo,

intervju listu Tribuna di Roma,

23. oktobar 1923.

Masa je stado, vek demokratije je završen, masa nema sutrašnjicu.

Dučeova uputstva su jasna. Pojedinci, prepušteni sami sebi, stapaju se u želatin osnovnih instinkata i iskonskih nagona, krvavi žele koji pokreće bezvoljna, iscepkana, nepovezana energija. Jednom rečju, oni su prosta materija. Treba, dakle, sa demokratskih oltara zatući „njenu svetost masu“. Shvatanje života koje ima demokratija prevashodno je političko. Fašizam je nešto sasvim drugo. Njegovo shvatanje života je ratničko. Vojni vrh mora da bude „od gvožđa“. Vojnička disciplina podrazumeva političku. Pripadnici fašizma su, pre svega, vojnici. Članska karta je isto što i pločica koja se skida s leševa vojnika u jamama.

Masa je stado, vek demokratije je završen, masa nema sutrašnjicu.

Dučeova uputstva su jasna. Pojedinci, prepušteni sami sebi, stapaju se u želatin osnovnih instinkata i iskonskih nagona, krvavi žele koji pokreće bezvoljna, iscepkana, nepovezana energija. Jednom rečju, oni su prosta materija.