Srbin kojekude

Верујем да људи који пију безалкохолно пиво и кока-колу зеро, возе собни бицикл и једу интегралне кифле имају одличан секс преко телефона.

Клинцу данас била девојчица да се купају у нашем дворишном базену, за то време је нама укућанима била уведена забрана кретања, малац тврди да је ипак приметио како се завеса на прозору помера, баба и деда тврде да нису они, ја тврдим да нисам ни ја, од нас троје, троје лаже.

„Ти ћеш деци да мериш температуру, ја ћу да седим на тераси, пијем митос и гледам како нам се пешкири цеде на Бугаре испод нас…“

Родитеље који својој деци не облаче купаћи треба казнити да два пута дневно по петнаест минута седе голим дупетом на врелом песку…

ми намах изгубисмо интересовање, па шта ако су голе сисе, кô да смо ми неки сељаци да гледамо у то, брат брату, и нису јој неке, онај дебели ауто-механичар из Рушња, два реда ниже, има двапут веће

кад су ме видели раскрвављеног, моји су се само насмејали и из торбе извукли прибор за прву помоћ, један комплет купујемо за аутомобил, други за мене на мору,

Национализам ти је, пријатељу, кô собно цвеће, код некога се прими, а код некога неће.

„Kо нема пара?, дај пет дијаманата!“, дође ми да викнем, ипак био сам мањи од маковог зрна, не усудих се ни камером да снимам призор, шта ако неки бодигард помисли да сам дописни члан Пинк пантера, одговарајуће географско порекло већ имам, а адвоката немам.

Шетам унаоколо, а све ми се чини да сам овај призор већ негде видео, да л’ је дежа ви или шта ли је, једна широка улица на средини, около радње, супермаркети, перионице, продавнице половних аутомобила, побогу, па ово је пљунута Борча, коначно се досетих!

почиње рат, а ти одлазиш, прекори ме један пријатељ, нека, могу ваљда и ја почетак једног рата да прескочим, до сада нисам имао неоправданих изостанака, уосталом, ратови су на Балкану кô серија Бољи живот, прође неколико година па се репризирају, све и да хоћеш, не можеш да закасниш.