Daphne du Maurier

Rebeka

„Bestseler koji stiče svoje poklonike sa svakom novom generacijom čitalaca.“ Marie Claire
Noćas sam, u snu, opet bila u Menderleju. Ovim rečima druga žena gospodina De Vintera uvodi nas u misteriozni svet zlokobnog i zloslutnog imanja Menderlej koje se nalazi na vetrovitim kornvolskim liticama.
Druga gospođa De Vinter bila je družbenica bogate stare gospođe kada je na jednom od njihovih putovanja, u Monte Karlu, upoznala Maksima de Vintera. Gospodin besprekornih manira i melanholične naravi veoma brzo dobija njenu naklonost i potpuno neočekivano je prosi.
Po dolasku u Menderlej, nova gospođa De Vinter otkriće sasvim drugačiju narav svog muža. I ne samo to. Ona ne pripada njegovom svetu. Ona ne može ni po čemu da se meri sa Rebekom, prvom Maksimovom suprugom. Na to će je svakodnevno podsećati naročito kućepaziteljka gospođa Danvers. Ali ko je bila Rebeka? Njeno zlokobno prisustvo primećuje se u Menderleju i nakon njene smrti. Šta se dogodilo divnoj Rebeki?
„Jedan od romana koji je ostavio ogroman trag u dvadesetom veku. Svojom uznemirujućom pričom o moći koju nad nama imaju sopstvena iščekivanja i legende Rebeka je uspela da postane deo našeg savremenog kulturnog nasleđa. Romantična, a istovremeno puna jeze, Rebeka je roman za sva vremena.“ Times
„Od svoje prve do poslednje rečenice Rebeka je remek-delo. Mnogi veliki pisci ne bi se usudili da posegnu za tako riskantnim pripovedačkim potezima koje nalazimo u Rebeki, ali baš su to ona mesta koja najviše nagrađuju čitaoce.“ Guardian
464 паперові сторінки

Враження

    Sladjana Brkovicділиться враженням10 місяців тому
    👍Раджу

    Jednostavna priča o ljubavi, mržnji, ljubomori, klasik koji vredi pročitati kao knjige sestre Bronte

    Nataša Popovićділиться враженням8 місяців тому
    👍Раджу
    💡Пізнавальна
    🎯Корисна
    💞Романтична
    🚀Неможливо відірватися

    Prelepa knjiga, apsolutno vredna čitanja. Uzbudljiva, zanimljiva, nezaboravna.

    Ana Žiržisділиться враженням7 місяців тому
    👍Раджу
    🚀Неможливо відірватися

    Podseća na Mirjam. Nije loše.

Цитати

    Ana Žiržisцитує7 місяців тому
    zašto su stari ljudi ponekad takav teret. Mnogo je teže postupati s njima nego s decom, jer s njima treba da budemo učtivi.
    Jasna Prokovićцитує8 місяців тому
    „U punom hotelu čovek može da bude isto toliko sam kao i u praznoj kući“, rekao je najzad. „Jedina je razlika u tome što je hotelska usamljenost bezlična.“
    b5594061878цитує4 місяці тому
    ena teška i jezivo hladna, kao leš, i da mrtvo leži u mojoj ruci.

    „To je gospođa Denvers“, rekao je Maksim, a žena je počela da govori. Svoju mrtvu ruku ostavila je u mojoj, svoj prazan pogled nije skidala s mene, moje oči su treptale i uplašeno izbegavale njen pogled. Tada se odjednom njena ruka pokrenula u mojoj, život se vratio u nju i ja sam se veoma postidela.

    Ne sećam se danas više njenih reči, ali znam da su bile pozdravne reči, svakako je kazala nešto kao: dobro došli u Menderlej. Pozdrav je uputila u svoje i u ime cele posluge. Bio je to ukočen, uobičajen govor, naučen za tu priliku, i glas joj je bio isto tako hladan i beživotan kao i ruka.

    Kada je završila, kao da je očekivala odgovor, sećam se da sam veoma pocrvenela i mucajući zahvalila i u međuvremenu, u zbunjenosti, ispustila sam rukavicu. Ona se sagnula da je digne i, kada mi je pružila, oko njenih usana igrala je neka vrsta izazivajućeg osmeha. Iz toga sam saznala da me smatra za nevaspitanu. Bilo je nečega u njenom licu što me je ispunjavalo nemirom. I kad se već vratila medu ostale videla sam još tu crnu priliku kako usamljeno stoji, i osećala sam da ni sada ne skida pogled sa mene. Maksim me je uhvatio podruku, sasvim lako, bez ikakve zbunjenosti, kao da mu to ne pridaje ni najmanje napora, zatim me uveo u biblioteku i zatvorio vrata za nama. Bili smo najzad sami.

    Pored kamina ustadoše dva crna španijela i pođoše prema nama. Prednje desne šape pružiše prema Maksimu. Načuljiše duge, svilenkaste uši, dok su im njuške dodirivale Maksimove ruke. Zatim su njušili mene, nesigurno, nepoverljivo.

    Jedno od njih bila je majka, slepa na jedno oko. Ubrzo sam joj dosadila i režeći opet se svali pored kamina. A mlađi, Džasper, stavi svoj nos na moj dlan, a bradu na moje koleno, dok mu je oko bilo puno razumevanja. Zadovoljno je vrteo repom kada sam pomilovala njegovo svilenkasto uvo.

    Čim sam skinula šešir, osećala sam se malo lakše. Šešir i otrcano malo krzno, zajedno sa rukavicama i tašnom, bacila sam na jednu stolicu.

    Bila je to velika prijatna soba sa knjigama duž zidova koje su dopirale do tavanice sobe koju vlasnik kad bi živeo usamljen ne bi nikada napuštao. Ozbiljne, udobne fotelje pored otvorenog kamina, dve niske korpe za pse, za koje sam sigurno znala da psi nikada ne ležu u njih. Utoliko su više ostavljali tragove na fotelji.

    Dugi prozori gledali su na baštu i, preko travnjaka, na daleki sjaj mora. Imala je neki starinski, miran miris ta soba, kao da se vazduh u njoj retko menjao i kao da je ostao u njoj miris majskih jorgovana i ranih ruža. I ma kakav vazduh ulazio u ovu sobu, iz bašte ili s mora, gubio je svoju svežinu, stapao se sa plemenitim knjigama, koje nikada niko nije čitao, sa svodom u duborezu, sa teškim zavesama i tamnim nameštajem. Bio je to starinski, plesniv miris, miris nemih hramova u kojima se retko drži služba, gde proviruje mahovina između kamenja i bršljan se plete oko prozora. Bila je to mirna soba stvorena za razmišljanje, za zamišljenost.

    Uskoro s

На полицях

    Bookmate
    Knjiga Nedelje
    • 101
    • 10.7K
    Laguna
    Laguna
    • 992
    • 4K
    Vladan Radojicic
    Романи
    • 715
    • 16
    b5641456154
    Fikcija
    • 297
    • 16
fb2epub
Перетягніть файли сюди, не більш ніж 5 за один раз