Pisma onima kojih nema

Imam utisak da sam već dugo, dugo star; toliko dugo da sam zaboravio kako je biti mlad. Ti si me naterala da se podsetim i omogućila mi da oživim te dane. Dragocenijeg dara ne bih mogao da se setim.

Hvala ti.

Stela, ne želim da te grize savest. Još od Bremena sam postao popriličan stručnjak za grižu savesti i došao do zaključka da je ona na skali emocija upravo u negativnom delu, zajedno sa zlobom i ljubomorom. Ona truje sreću i tera nas da verujemo kako ne valjamo, i da su naši postupci i izbori pogrešni.

Naglo joj je prišao i kliznuo rukom u toplotu njenog vrata, pod kosu, prinevši usta njenom uvu.

„Ovo nije zbogom, Stela, to ti obećavam. Neću to dozvoliti.“ Usne su mu bile ukočene, glas hrapav. „Nije gotovo – za mene nije. Čekaću te koliko god bude trebalo – pa i zauvek ako budem morao. I pisaću ti. I nikada neću prestati da te volim, niti da se nadam. Dok smo oboje živi, ja ne nameravam da se okanim nade.“

Pustio ju je. Nemajući vere u sebe da pogleda u čoveka koji joj je razorio priliku za sreću, sišao je niz stepenice

Maltene nije bilo domaćinstva u Kings ouku koje te jeseni nije jelo pitu s jabukama, premda su jabuke bile zelene i kisele i gutale su dragoceni šećer.

Ljubav ih je preobražavala; malčice ih izdvajala od drugih i davala im izgled nepobedivosti.

Predugo sam ćutala. Skrivala sam modrice kad me je Čarls tukao. Svima sam dozvoljavala da se prema meni odnose kao prema nesposobnoj majci. Čak ni Nensi nisam govorila istinu o našem braku. Mislila sam da sam dobra i odana, ali zapravo sam samo sebi zapečatila sudbinu.

Ova muzika kao da je bila svud oko nje, u njoj, ne samo nešto što se sluša, već i nešto što se oseća. Vibrirala je kroz nju, a kad je sklopila oči, učinilo joj se da je maltene i vidi, jarke pljuskove zvuka u tami

Tačno je da se čuda dešavaju, ali dešavaju se samo drugima.