Na kraju sveta s pingvinima

Neverovatno je koliko možeš da budeš srećan ako se samo usredsrediš na prave stvari.

Ako postoji jedna stvar koju ne podnosim, to su vrata koja su ostala otvorena

Nekad na uspomene padne prašina negde u zapećku podsvesti. Nekad lebde nad tobom poput senki. Nekad te jure s motkom u ruci.

ovom svetu postoje tri vrste ljudi, Veri.“ (Zvao me je Veri.) „Ima onih koji kvare svet, onih koji ne donose nikakvu promenu i onih koji svet ulepšavaju. Budi među onima koji ga ulepšavaju ako možeš.“

Ogledala su suviše iskrena. Jedna žena ne može da podnese previše istine.

Život može da bude velikodušan. On može da vam zaleči srce i šapne da uvek može da se počne iznova, da nikad nije kasno da se nešto promeni. Potvrđuje da vredi živeti zbog mnogo, mnogo stvari. A jedna od njih – jedna od stvari koja vam potpuno neočekivano donosi radost – jesu pingvini.

Još me više čudi to što me je moja beba pingvin izgleda zavolela. Ako ga podignem na krevet, on mi dopuže do pregiba ruke i privije se uz mene. Svesna sam da sva mala stvorenja vole da traže nešto toplo gde će se sklupčati ali ne mogu a da ne budem presrećna što sam, u ovom slučaju, to nešto ja.

Želim da ih zviznem u glavu, nateram ih da shvate da vrstu zapravo i čine njeni pojedinci. Ti pojedinci su bitni. Upravo su ljudi poput njih krivci za ratove u kojima se hiljade miroljubivih pojedinaca žrtvuje za takozvani plemeniti cilj. Osvrćući se na prošlost, kažemo da je ova strana pobedila a ona izgubila, ali pobednika zapravo nema. I šta je s hiljadama muškaraca, žena i dece koji su pobijeni tom prilikom? Zar nikom nije stalo do njih? Svaki pojedinac je bitan. Svako ponaosob.

Reći ću nešto sebi u prilog: tako dobro teram po svom.

Pingvini su borbeni i tvrdoglavi. Oni nikad ne odustaju.

Eno ga, recimo, naš usamljeni crni pingvin Garavi. Još uvek sedi na tom gnezdu, strpljivo čeka i očajnički se nada da će njegova princeza doći jednog dana.