Čovek iz pećine

„Možda je upravo to najgori vid usamljenosti“, rekao je. „Kada te nema ni u tuđim mislima.“

Nešto što sad deluje beznačajno može biti od presudne važnosti sutra ili za nedelju dana. Pa i za godinu dana.

Ako bi joj previše nedostajao, obukla bi džemper – bilo je to pametnije nego da ga pozove. To bi samo održalo intenzitet osećanja, a već je bila rešila: Tomi Kvanter nije bio čovek s kojim je želela da podeli život. Želela je da zasnuje porodicu, trebao joj je neko pouzdan, odgovoran, siguran. Tomi nije bio ništa od toga.

„Ne mogu da kažem ništa smisleno o njegovoj ličnosti, njegovom biću, njegovim snovima, smehu i suzama. Ali blagotvorno je pamtiti mrtve kao učesnike u istorijskom toku. Svi imaju svoje mesto u knjizi života. Niko nije živeo uzaludno.“

„Kako čovek nije živeo uzalud ako je čuo cvrkut ptica u proleće, zrikavce u leto, zujanje buba u jesen i sneg kako pada zimi.“

Božanstvena mešavina beletristike, biografija, istorijske literature, leksikona, časopisa i registratora.

U uglu, odmah do vrata, stajala je udobna fotelja sa stočićem i lampom za čitanje.

Visting prisetivši se kako je u izviđačima naučio da naloži vatru čak i kad lije kiša, i to bez goriva i papira. Tajna se krila pri dnu stabla, ispod jelovih grana. Kiša i vlaga nikad nisu tamo dopirale, i tu je uvek bilo suvih grančica.

Reportaže su joj pružale mogućnost da se više udubi i ostavi svoj pečat na priču, a istovremeno ju je oduševljavala mogućnost da predstavi neke društvene teme kroz sudbine pojedinaca, opise situacija i značajnih detalja koji su u sebi nosili svojevrsnu snagu da ispričaju jednu širu priču.

Između ostalog, razgovarala je i sa jednim lingvistom o tome kako jezik sakriva pravu prirodu smrti, ublažava surovu činjenicu da je to kraj.