Ministarstvo neizmerne sreće

Od njenog osmeha u sobi se popališe svetla.

Čim sam je ugledao, deo mene iskoračio je iz mog tela i svio se oko nje. Ostavši tu do dana današnjeg.

Protiv čega je najteže boriti se? Protiv samosažaljenja.

Ali jeste joj bilo važno.

Ne to što se oženio, već to što joj nije rekao.

U bici ti neprijatelji ne mogu slomiti duh, kazao je Musa Tili. Samo prijatelji.

Žamor ženskih glasova koji izgovaraju nerazumljive reči učini joj se kao melem na žednoj koži.

Tilo ugleda obrise velike oronule kuće. Krov joj se urušio, a mesec je blistao kroz skelet krovnih greda koje su se ocrtavale u tami – sjajno srce pod uglastim rebrima.

Ono što se te noći desilo na KV Šahin manje je bilo vođenje ljubavi, a više lament. Njihove rane behu isuviše stare i isuviše sveže, isuviše različite i možda isuviše duboke da bi se zalečile. No na jedan prolazni čas uspeli su da ih okupe na istom mestu kao nagomilani kockarski dug i podele bol na ravne časti, ne imenujući povrede i ne pitajući čija je čija. Na jedan prolazni čas bili su u stanju da se odreknu sveta u kom žive i izgrade nov, jednako stvaran.

Dok je sedeo uz Tilu, dok je disao uz nju, oseti se kao prazna kuća čiji su dotad zabravljeni prozori i vrata uz škripu otvoreni, kako bi dusi zatočeni unutra udahnuli malo svežeg vazduha.

Vrelina se diže i zašparta prostorijom. U daljini je režao saobraćaj. Gradska grmljavina.

Bez kiše.