A. de Tocqueville

Samo se pri rođenju društava, dakle, može biti potpuno logičan u zakonima. Kad vidite da neki narod uživa to preimućstvo, ne hitajte da zaključite da je mudar; pomislite radije da je mlad.

Ima nacija u Evropi gde stanovnik sebe smatra kao nekakvim naseljenikom, ravnodušan prema sudbini mesta u kome živi. I najkrupnije promene zbiju se u njegovoj zemlji bez njegovog učešća; on i ne zna tačno što se zbilo; on samo sluti; čuo je slučajno o događaju. Štavište, blagostanje njegovog sela, red u njegovoj ulici, sudbina njegove crkve i svešteničkog stana, sve ga to ne uzbuđuje; misli da ga se sve to nimalo ne tiče i da to pripada jednome moćnom tuđinu koga zovu vlada. A on sam koristi svoju imovinu kao kakav plodouživalac, bez sopstveničke svesti i bez ideja za ikakva poboljšanja. Ta nezainteresovanost za samoga sebe ide tako daleko da ako naposletku bude ugrožena njegova bezbednost ili bezbednost njegove dece, umesto da pregne da otkloni opasnost, on skrsti ruke i čeka da mu cela nacija pritekne u pomoć. A taj čovek, uostalom, mada je tako potpuno žrtvovao svoju slobodu prosuđivanja, ne voli pokornost kao ni iko drugi. Pokorava se, istina, samovolji državnog službenika, ali uživa da prkosi zakonu kao pobeđen neprijatelj čim se sila povuče. Stoga vidimo kako neprestano prelazi iz ropstva u razularenost i obratno.

Siromah je sačuvao većinu predrasuda svojih dedova, ali bez njihove vere; njihovo neznanje, ali bez njihovih vrlina; prihvatio je, kao pravilo za svoje postupke, doktrinu interesa, ali bez njenog pravog poznavanja, a sebičnost mu je isto toliko slepa koliko mu je nekada slepa bila i odanost.