Pa kao

Nikad ne bih zaplivao Dunavom poslednji put da sam imao način i snagu da napišem oproštajno pismo kojim bih bio zadovoljan.

Uvek smo opterećeni idejom smisla, a rekao bih da je to čovekova nesretna potreba i potraga za smislom. Pogledaj mene, Leo, u starosti čovek ostane samo da se seća, sâm sam sasvim i dogoreva moj
život kao sveća.

Kad čovek počne da se plaši i kada u njega uđe neki strah, kao da prestane i da živi. Ja sam počeo da se plašim onog trenutka kad sam prestao da se borim za svoju ideju. Čitao sam da čovek kad krene grčevito da se drži za svoje tekovine životne, da je to prvi znak da ih je već izgubio. Meni ne ostaje ništa drugo nego nada da će se ovaj pakao postojanja nekad okončati.

dgovorila mi je da mi je sve rekla i da ništa ne krije od mene. Tog trenutka sam počeo da verujem da nešto krije, upravo jer je pomenula da ne krije ništa. Nisam je pitao da li nešto krije, već da li je pukovnik rekao još nešto osim onoga što mi je prenela, ali je, kako sam ja razumeo ljude i način na koji ih jezik odaje, postalo isuviše jasno da je ta ptičica nešto sakrila od mene. I njoj je bilo jasno da se odala, to sam video

eretko sam nasedao na tuđe manipulacije samo zato jer me je bilo stid umesto manipulatora. Lakše mi je bilo da se pravim da sam naseo nego da moram da slušam dodatne laži manipulatora koji bi crveneo kad bih ga prozreo i koji bi, onda, mene optuživao da sam ja prost i banalan čim može da mi padne na pamet takvo nešto što mi on, pobogu, nikada ne bi učinio. To pretvaranje, međutim, neretko je značilo i to da sam ja, prozreo to – ne prozreo, ipak nasamaren.

nda se samoubio kako bi imao finalnu potvrdu toga da je živeo onako kako mu se htelo i kako ni smrt nije mogla da ga uceni onako kako ona obično može da uceni običnog čoveka, smrtnika, koji nije slikar.

nema i što ga upadljivo nema. Čudno je, ali on je famu oko sebe hteo da postigne upravo tim samoizgnanstvom.

erovao je da ima toliko toga tek da kaže, tako, pijan i u slikanju. Postoje neki njegovi radovi koji su, eto, prošli zaista lepo u tom svetu slikarstva. Nekoliko slika je prodao za sasvim pristojnu sumu, nekoliko je poklonio pravim ljudima, neke od njih su pohvalili javno. On se povukao i u tom povlačenju je verovao da mu raste cena. Istina je da nije bilo previše toga što bi trebalo uopšte ceniti u vezi sa slikarstvom, ali on, jednostavno, nije mogao da podnese tu činjenicu. Povukao se u sebe, kako se to obično kaže, i tako, sam, ostao da se nada tome da ljudi od kojih je pobegao njega kad pomenu, pomenu po tome što ga

„Ne, ne mogu sad, pričaću ti kad se budemo videli“, odgovorila je i prekinula vezu makazama misteriozne tišine.
Nakon poziva i ja sam

stoji ta neopisiva glupost u čoveku koja ga tera da veruje da je veća istina sadržana u stvarima na koje nabasa nego u onima koje su mu dostupne i nazočne