Čovek koji je mrzeo kišobrane

Razmišljao je o tome šta je konkretno pošlo po zlu sa njegovim žvotom, gde je bila ta prelomna tačka kada je sve otišlo dođavola, nije mogao tačno da utvrdi.

Bila je sreda. Najgori dan u nedelji, suviše kasno da nešto počneš, a suviše rano da bilo šta planiraš za vikend. Često je razbirao te misli po glavi i shvatio da ima usađenu mržnju prema tom danu. Ljudi su obicno mrzeli ponedeljak, ali taj dan ti nudi šansu za novi početak, sreda je nekako ni tamo ni vamo i obično se sva sranja dese u sredu, osećao je da ni ovaj put neće biti izuzetak.

Mladću, morate se naučiti pristojnosti. Osnovno je pravilo da čekate damu da vam se prva obrati, a ne da je salećete odmah po ulasku u prostoriju.

“Zbog smeha Henri“ - glas mu je ponovo zadrhatao.

“Zbog smeha?“

“Ne postoji ništa toliko iskreno i čisto kao što je dečiji osmeh, uvek ide iz dubine duše i viđati to svaki dan bilo je više od privilegije, bila je neka vršta isceljenja za nas oboje, iako je često znalo da bude bolno.“

Platio je, nije mu bilo bitno, na kraju, to je samo prokleti papir koji nas na svu našu žalost određuje, ali na kraju dana to je ipak samo papir i ništa više od toga.

Mučila ga je činjenica da ga ona nikada neće razumeti, jer kako objasniti drugom ljudskom biću da si nesrećan u trenucima kada bi trebao da budeš van sebe od sreće.

Zapravo je najveći fenomen prirode nemogućnost čoveka da uoči proces promene. Čovek je sposoban da konstatuje promenu, da uoči preobražaj kada je već gotov, ali nikada u potpunosti nije svestan prelaska iz jednog oblika u drugi. Zato su ljudi i ubeđeni da se sve dešava preko noći, da se ljubav dešava na prvi pogled, da se brakovi raspadaju i gase isključivo zbog jedne stvari ili situacije bez prethodnih naznaka.

Da li će ljudi gubljenjem stvari u koje su prethodne generacije usadile deo svog bića i postojanja konačno izgubiti i dušu, da li će okončati taj proces asimilacije i preobražaja čoveka u običnu mašinu, bespotrebnu, usamljenu i hladnu.

Razmišljao je koliko ista krv i geni uzrokuju međusobnu povezanost, neku neobjašnjivu i mističnu mrežu između dvoje ili više ljudi koji su uvek tu jedni za druge bez obzira šta se desilo. Uvek povezani nevidljivim nitima koje ma koliko bile napregnute i trošene distancom nikada ne pucaju i nikada se ne prekidaju nego nepovratno vezuju ono što je vezano davno, samim genetskim nasleđem.

Čudna je stvar taj konformizam gde se zarad osećaja pripadnosti i prihvatanja čovek odrekne samog sebe, svojih nastojanja i specifičnosti. Konformizam je smrt za ekscentrike, za one nespecifične koji se teško odriču svoje ličnosti i svojih opsesija, ali ih na kraju takav život, ta socijalna formalnost transformiše iz neobičnog u konvencionalno, dosadno i bez petlje.